Help Me Make It Through the Night
У муклој тами која је мирисала на влажну, хладну зиму, како обично мирише ходник старе стамбене зграде, зачуло се само тромо окретање кључа у браву. Тишина је само додатно наглашавала одлучни звук метала. Томас је снажно, мокром и промрзлом руком од мећаве, притиснуо металну, тешку кваку. Врата су се отворила. И уместо да га дочека пријатан, топао мирис дома, затекао је већ познату хладну, празнину просторног стана. У њему није било пуно намештаја. Доминирала је отпразна једноставност и превелики прозорски оквири. Није било завеса. Прозорска стакла испуњавали су сиви облаци који су непомично стајали и сипали ситан, мокри снег.
Томас је спонтано кренуо руком да упали светло, али се одједном предомислио задржавајући који секунд више прсте на прекидачу. Скинуо је тежак зимски капут, натопљен од мокрих пахуља, које као да су додатно отежавале црну вунену тканину. Немарно га је спустио на комоду поред улазних врата. Ципеле је оставио уредно поређане једну поред друге. Спорим се корацима приближавао прозору у трпезарији који је заузимао скоро цео зид. Под се шкрипутаво вукао за сваким његовим кораком. Желео је још једном да погледа зимску, ноћну таму. Иако је управо из ње дошао, ноћ као да га је мамила. Волео је поглед са висине. Исто као што је волео самоћу. Још као дечак, волео је да се осами, да одћути неко своје време.
Ипак, вечерас то није желео. Гребале су га разне, недефинисане емоције које није лако препознавао. Самоћа му је уливала немир. И као у доброј, старој Крисовој песми, склизнула му је мелодија са усана: “Help Me Make It Through the Night“. Ове би речи вечерас најрадио упутио Дини, девојци са којом је био у некој недефинисаној вези. Њих двоје се често нису разумели. Њих двоје су се често ћутке разилазили. Али вечерас, Томасу је било преко потребно да га Дина разуме, да га познаје, јер он сам себе тренутно није разумео. Помисли како би било лепо, да се она, као у неком божићном филмуизненада јави, онако баш када затреба. Томас би је одмах позвао себи. Дина би само рекла “долазим“. Својим би присуством вешто распеглала његове мисли. Лаким, топлим прстима отопила би дрхтави немир који је промрзао у њему. На тренутак, празна просторија његовог стана могла би да постане дом. Човеку је потребна блискост, колико год бежао од ње.
Нажалост, живот није филм, и ко би данас у хладној зимској ноћи дотрчао на један позив? Томас је немо стајао крај прозора, упијајући хладну зимску ноћ, са рукама у џеповима. Док је у левој руци нервозно стезао кључеве од стана, чежњива се мелодија Крисове песме пришуњала у његов већ уморни ум, лепршавим али искреним стиховима:
“Yesterday is dead and gone
And tomorrow’s out of sight
And it’s sad to be alone
Help me make it through the night“
Напољу више није било ни једног пролазника. На тренутак, није било ни саобраћаја. Ноћ је била некако прелепо тиха. У тој тишини,ношен певљивом мелодијом, отпустио је несвесно хладне кључеве.
Отопио се дрхтави немир који је промрзао у њему.
др Наташа Димитријевић
