ЦРНА ТРАВА: ТЕХНИЧКА ШКОЛА
ЦРНА ТРАВА – Много је прича, легенди, казивања о Црној Трави, још више записа, приповедања – много да би све то стало у писмима, дописницама, разгледницама, стиховима песника, реченицама приповедача.
При читању једног од великих дела нашег нобеловца Иве Андрића, бриљантан роман ‘’Госпођица‘’ скреће ми пажњу одломак – ‘’Оваквих кућа »предратног« београдског типа има још доста по удаљенијим улицама Београда. Оне су све једнаке, не по величини али по облику и грађи, по расподели простора и, мање-више, и по унутрашњем уреñају. Два или четири прозора гледају на улицу, већ према томе да ли кућа има две или три собе. Испод прозора наговештен у малтеру неки сецесионистички мотив или упрошћен геометријски орнамент каквог мајстора Црнотравца’’.
Црна Трава, једна је од општина Јабланичког округа, са двадесет и пет живописних села надморске висине од 800 до 1700 метара разбацаних по брдима и планинским косама Чемерника, Орловца, Тумбе, Острозуба и Добропољске чуке. Ta су села /махале/ прави бисери расути по црнотравском прекрасном ћилиму – ево неких /Бајинци, Банковци, Бистрица, Брод, Горње Гаре, Градска, Дарковце, Добро Поље, Златанце, Јабуковик, Кална, Млачиште, Обрадовце, Преслап, Рупље, Састав Река … /
Овај крај први пут помиње 1431. године Константин Филозоф и пише како је свирепи султан Муса, иначе син познатог Бајазита по боју на Kосову 1389. у свом војничком походу од Софије до Врања и Новог Брда у напорном маршу прешао преко планине Чемерник”, пустошећи све што му се нашло на путу. Овом запису ваља додати и предање о томе да се у црнотравском крају утаборила српска војска, која је била закаснила за бој на Kосову. Тај котлинасти и мочварни црнотравски предео где је данас општинско средиште за црнотравски крај, био је у далекој прошлисти обрастао бујном травом и свакојаким шибљем па се звао Зелени луг. Ретко ко је низ то тадашње стрмо и тешко проходно подручје био у стању да сиђе на дно ове котлине. Једном је, по неким историјским изворима, у тајанствену дубодолину, налик на орловско гнездо између Чемерника и Орловца, продрла група одважних чобана. Зборили су они, легенда каже, како су у блиставој и хладној води на ушћу реке Чемернице посматрали купање вила, те су котлину назвали Вилин луг, а убрзо су је почели и насељавати. Када је 1389. године, на позив кнеза Лазара, војвода Дејан, скупио војску и пошао у бој на Косово и код Вилиног Луга застао да се одмори од дугог пута, уморни војници одмах су заспали, омамљени мирисом свакојаке траве. Ни сами нису знали колико су дуго спавали, а када се тако одморена Дејанова војска пробудила и продужила ка Kосову, сретали су ојађене српске војнике који су се жалосни враћали из боја, сазнавши да су закаснили на највећу битку у историји Срба, да је српска војска потучена, кнез Лазар погинуо, а српско царство изгубљено. Легенда казује да је тада разочарани војвода Дејан заплакао: ,,Ех, црна и чемерна траво, вечито црна и чемерна била, ти нас опи и успава те за бој задоцнисмо и изгубисмо царство! Kуд на нама да остане клетва честитога цара Лазара?!” Од тада се Вилин луг зове Црна Трава, а планина која се изна ње уздиже – Чемерник. По другој легенди име ,,Црна Трава” постало је од турског назива ,,Kара-кас” што значи, ,,црне – обрве” или од турског назива ,,Балк-кара Дервен” што би значило планина под шумом црногорицом. А легенде су најтрајнији и најоотпорнији сведоци времена у коме је живео и живи један народ. Оне се причају, препричавају, бекеже, усмено преносе, временом бледе,м али никада не нестају.
Кад се каже зидари, тесари, армирачи, неимари … мајстори за градњз димњака каквих у свету нема, то онда асоцира на печалбарство, на честите мучене марљиве печалбаре /дунђере/ који су се са мистријом, виском и другим алатима у нарамцима на леђима и широким срцем у грудима поздрављали са својим породицама и одлазили из завичаја ,,трбухом за крухом,, пут целе бивше Југославије да граде најлепша здања и овековече својих руку дела. Црнотравци би у пролеће напуштали домове и одлазили у печалбу, а враћали би се тек у зиму. За собом су увек остављали прелепе грађевине и своје велико умеће преносили на млађе генерације.
Отуда, традиција образовања грађевинске струке дуга је близу једног века. Између два светска рата Црна Трава готово да ни једног тренутка није била и без неке од занатских школа, без каквог курса или течаја. Убрзо по завршетку првог светског рата, решењем Министарства трговине и индустрије од септембра 1919. године отворен је зидарско- каменорезачки курс који је радио од 1920. до 1925. године. Касније, 1927-ме, отворена је грађевинска школа која је радила две школске године, да би већ 1930. године отворена Државна грађевинско-занатска школа, која од 1937-ме добија званични назив Државна грађевинско-занатска /мушка занатска/ школа и успешно је радила до почетка другог светског рата. По завршетку Другог светског рата обнавља се Грађевинско- занатска школа, а септембра 1948. године, прераста у Грађевинску средњу техничку школу. Садашњи Грађевински школски центар у Црној Трави изграђен је као Спомен-школа у знак сећања преминулом председнику Савезне скупштине Југославије, Милентију Поповићу који је рођен у Црној Трави. Школа је архитектонска целина у чијем саставу је интернат за потпуни смештај ученика, кабинети, радионице, библиотека са читаоницом, фискултурна сала и отворени терени за спортске активности.У минулих деведесетшест година школоване су бројне генерације ученика који су данас еминентни стручњаци (инжењери, професори, архитекте, доктори наука) који раде широм Србије, Европе и света.
Много је марљивих и способних људи – зидара, техничара, инжењера, лекара, културних посленика, политичара изнедрио Црнотравски крај. Један од њих, Радомир Љ. Kостадиновић, рођен 1930.год. у Броду, селу у општини Црна Трава, једна је од мезаобилазних личности овога краја, Одрастао је у печалбарској породици и превалио нимало лак пут од босоногог сељанчића до директора. Након рата, посветио се образовању у школама и на факултетима у Врању и у Београду. Развио је у поратном периоду а и касније богат културно-историјско и просветни рад на подручју црнотравске комуне. Постаје председник Општинске културно-просветне заједнице Црна Трава, организује библиотеку и први биоскоп у овом крају, проучава језик, културу, обичаје, фолклор, историју и читаву духовну културу народа свог краја. Свом завичају и читавој Србији оставио је вредна дела – „Црна Трава и Црнотравци“, монографију „Просветно-културна еволуција Црнотравског краја“, „Револуционарне песме из црнотравског краја“, „Лазаричке песме из црнотравског краја“, „Црнотравске легенде“, збирку приповедака „Са пиједестала мога“, затим дела „Црнотравски пионири у народно-осободилачкој борби“, „Јован Цветковић Социјал“, „Зверства и злочинства бугарских фашиста у црнотравском крају“, као и на стотине текстова у „Борби“, „Вечерњим новостима“, „Градини“, „Народним новинама“, часопису „Расковник“… Био је наставник, али и директор основне школе ,,Александар Стојановић,, у Црној Трави, школама у селу Златанце, и у његовом родном Броду. Радомир Kостадиновић, етнолог, песник, наставник, историчар, приповедач све што је урадио за живота има свестрани научни допринос изучавању црнотравског краја. Поред брпјних признања добитник је награде Српске академије наука 1970. године. Умро је у родном крају, 1987. године.
У завичајној историји Црне Траве, али и СФР Југославије, знано је име Милентија Поповића. Основну школу је завршио у родном месту, а гимназију у Лесковцу. Године 1937. је завршио Технички факултет у Београду.Рођен је у овом крају 1913. године, учесник је Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СФРЈ и СР Србије и јунак социјалистичког рада. Од маја 1967. до маја 1971. године обављао је дужност председника Савезне скупштине Југославије. После Априлског рата и окупације Краљевине Југославије, 1941. године остао је у окупираном Београду и учествовао у организовању оружаних акција и диверзија. Био је већник на Другом заседању АВНОЈ-а, посланик Антифашистичке скупштине народног ослобођења Србије и Привремене народне скупштине Демократске Федеративне Југославије. Биран је за министра спољне трговине у Влади ФНР Југославије, министар финансија, члан Савезног извршног већа, председник Савезне скупштине СФРЈ, од 16. маја 1967. до 8. маја 1971. Умро је у 1971. у Београду. Његово име данас носи више културних и образовних установа, улица и месних заједница у Србији.
Споменик „Црнотравцу неимару“ у Чубурском парку у Београду свечано је откривен јуна 2019-те у знак захвалности свим Црнотравцима који су оставили траг у изградњи значајних институција у Београду. Ово обележје „Црнотравцу неимару“ заслужен је тешком градитељском муком коју знају само они који су градили све зграде по Београду. А градили су много у српској престоници – свака зграда коју су изградили њихов је споменик, од зграде Владе Србије, Филозофског и Правног факултета, Белог и Старог двора, до хотела ‘Москва’ и ‘Бристол’. Свака је вечити поносни споменик Црнотравцима. Споменик је и захвалност неимарима који су гинули за ову земљу у ослободилачким ратовима, а дела њихових руку су вечна. Ту, са махала, брда, планинских пропланака црнотравских поникли су најбољи зидари, тесари, армирачи, фасадери – уметници мистрије, мајстори над мајсторима.
Удружење Црнотраваца у Београду и његов председник Бошко Стевановић главни су иницијатори да се направи овај споменик, који је добио своје место у парку где су се црнотравски дунђери окупљали пре много година, у чувеној кафани „Kикевац“. На свечаности у београдском Чубурском парку споменик су открили заменик градоначелника Београда Горан Весић и председник удружења Црнотраваца у Београду у знак захвалности свим Црнотравцима који су оставили траг у изградњи значајних институција у Београду.
“Црна трава је варошица која са поносом представља своју традицију и са поносом је представља свету”, рекао је том приликом председник општине Славољуб Благојевић и додао да традицију дугу готово два века не заборављамо.”
“Свака зграда коју су изградили њихов је споменик, од зграде Владе Србије, Филозофског и Правног факултета, Белог и Старог двора, до хотела ‘Москва’ и ‘Бристол’.
Свака од тих зграда је споменик Црнотравцима“ – рекао је заменик градоначелника Београда.
/Поједини подаци и фотографије коришћени су из доступне грађе и из контаката са бројним саговорницима – познаваоцима црнотравског краја/.
Извор: Вести и огласи југа
